Nedelja, 12.9.2010.

Poljski put u Evropsku uniju

Poljski put u Evropsku uniju

VARSSAVA - Poljska je učinila veliki istorijski korak. Verujem da je naš narod potpuno zaslužio tu veliku šansu koja se otvara pred nama i budućim pokolenjima, izjavio je 2002. godine tadašnji poljski premijer Lešek Miler na samitu EU u Kopenhagenu kada je saopšstio da njegova zemlja prihvata uslove članstva u Evropskoj uniji.

Sedam godina kasnije, pri potpisivanju Lisabonskog sporazuma o reformi evopskih institucija, svoj entuzijazam prema Uniji izrazio je i Leh Kačinjski, u to vreme predsednik poljske države, nazvavši je sjajnim eksperimentom u istoriji čovečanstva, uprkos načelnoj rezervisanosti svoje konzervativne, tradicionalističke stranke Pravo i Pravda.

Kako je integracija Poljske u EU napredovala, tako su i neki drugi političari u zemlji menjali svoj početni stav prema uniji. Nakon što je više godina vodio gnevne protešte poljskih seljaka i radnika protiv "zle EU" koja će, navodno, "do prosjačkog štapa dovesti poljskog seljaka", lider stranke Samoodbrana Andžej Leper, po ulasku u vladu braće Kačinjski odjednom je postao zagovornik članstva Poljske i najveći srednjoevropski populista.

Poljska je kao motiv za pristupanje EU imala geostratešku bezbednost zbog dva moćna suseda, Nemačke i Rusije, koji su više puta u istoriji uspevali da se lako dogovore preko ledja Poljske. Osim toga, Poljska je svoj put ka EU utvrdila još sa prvom demokratski izabranom vladom sa prvim premijerom bez crvene partijske knjižice - Tadeušom Mazovjeckim.

U izveštaju "Pet godina Poljske u EU" Ministarstva za regionalni razvoj koji je objavljen u proleće 2009. godine, izračunato je da je tokom tog perioda svaki od 38 miliona Poljaka, dobio po 400 evra iz strukturalnih i kohezionih fondova EU.

Poljska je bila najveći korisnik evropskih fondova na osnovu brojnosti stanovništava, pa je tako od ulaska u Uniju do kraja 2008. godine, iz zajedničke evropske kase dobila 26,5 milijardi evra. Novac je uložila u 98.000 raznih investicionih projekata, najvećim delom u obnovu očajne saobraćajne infrastrukture.

Zahvaljujući prilivu stranih ulaganja, koja su u rekordnoj 2007. godini dostigla čak pet odsto bruto društvenog proizvoda, Poljacima se povećao i standard i bogatstvo sa 48,9 odsto proseka EU, pred ulazak, na 54,3 odsto na petu godišnjicu. Sada je oko 55,1 odsto.

Iako privredni rast u Poljskoj nije bio zanemariv ni pre zvaničnog ulaska u EU, on se nakon punog članstva dalje ubrzao, prvo na 3,6 odsto godišnje pa do rekordnih 6,6 odsto pre izbijanja svetske ekonomske krize.

U prvih pet godina članstva, nezaposlenost je prepolovljena sa skoro 20 odsto na oko 10 odsto. Zbog globalne krize je sada oko 12,7 odsto, a zahvaljujući dotacijama iz EU u Poljskoj je stvoreno 400.000 novih radnih mesta.

Nova radna mesta Poljaci nisu našli samo u domovini, već i u "staroj" Evropi. Iako su se tokom pristupnih pregovora zajedno sa ostalim budućim članicama borili da se otvori tržište rada svih starih članica, nisu uspeli tamo gde im je najviše stalo - u susednoj Nemačkoj. Ipak u prvim talasima emigracije posao u starim članicama EU našlo je prema nezvaničnim procenama 2,3 miliona Poljaka.

"Pre ulaska u EU, nezaposlenima smo mogli samo da isplaćujemo pomoć. Sada koristimo aktivne instrumente, školovanja, prekvalifikacije, pomoć da otvore svoju firmu", kazala je bivša ministarka regionalnog razvoja u vladi Kačinjskog Gražina Genšicka.

Takvu aktivnu pomoć dobilo je za prvih pet godina članstva preko 630.000 nezaposlenih i 520.000 radnika koji su želeli da povećaju svoju kvalifikaciju.

Poljska je suština proširenja EU na istok Evrope<\B>

U "regati" kandidata koji su od sredine 90-tih godina prošlog veka podnosili prijave za članstvo u EU, Poljska je bila specifična. Njena veličina i važnost - i zbog veličine tržišta od 38 miliona stanovnika, kao i ambicija da bude aktivni igrač - davalo joj je veću težinu nego ostalim sedam postkomunističkih kandidata zajedno.

Za razliku od ranijih proširenja EU koja su imala čisto ekonomsku osnovu, ovaj veliki proboj na istok doživljavao se i kao epilog pada gvozdene zavese i totalitarnog komunističkog režima. Bez ovog najvećeg i najnepokornijeg sovjetskog satelita, to delo ne bi bilo dovršeno.

U jednom trenutku se tokom višegodišnjih priprema za članstvo, činilo da pregovori Varšave sa Briselom zaostaju u odnosu na ostale kandidate. Zbog toga su se tada, u nekim srednjoevropskim prestonicama - Pragu, Bratislavi, Budimpešti, ali i u baltičkim zemljama - mogle čuti ogorčene primedbe da Poljaci opet nešto izmišljaju, da koče pregovore i da će ostali morati da čekaju na njih i ko zna da li će i 2004. godine članstvo dočekati.

Kasnije se pokazalo da su te bojazni bile preterane, mada je činjenica da je Poljska ušavši u EU donela u miraz i niz problema. To se pre svega odnosi na četiri nerazvijena vojvodstva na granicama sa Belorusijom i Ukrajinom, koja su do ulaska Rumunije i Bugarske 2007. godine, spadala u najsiromašnije delove Unije.

Drugi veliki problem je bila velika ali ne baš razvijena poljska poljoprivreda koja bi, ako bi se pomoć zemljoradnicima isplaćivala po pravilima za staru petnaestorku, sasvim ruinirala evropsku kasu.

Poljska je jedina pregovarala o uslovima članstva u EU<\B>

Povremeni zastoji u procesu integracije Poljske nastajali su i zbog tvrde pregovaračke pozicije u odbrani svojih interesa, za razliku od Češke i Slovačke koje su često išle linijom manjeg otpora. Poljaci su, u skladu sa tradicijom buntovnih sindikata Solidarnost, često tvrdoglavo branili svoje pozicije, dok su manji kandidati sledili istorijsko iskustvo da će se velike sile ionako dogovoriti "o nama bez nas".

"Imam utisak da jedino Varšava zaista pregovara sa Evropskom unijom o učlanjenju", kazao je jednom prilikom ministar finansija u vladi levice a kasnije, posle ostavke Lešeka Milera, i premijer Poljske Marek Belka.

Dok su ostali kandidati nastojali da izdejstvuju makar petogodišnju zabranu prodaje zemljišta strancima, Varšava je tražila čak 18-godišnju zabranu, mada je šef diplomatije Vlodjimjež Ćimoševič na kraju pristao da se taj prelazni period skrati na šest godina. Iako su i neki ekonomisti prognozirali da će Poljska, kao najveći ali i najtromiji brod u regati kandidata, uploviti u evropsku luku kasnije od ostalih, ili da će ostali morati nju da čekaju, Poljska je pokazala da, kad hoće, može da se dogovori, i to štiteći svoje interese. Tako je svečani ulazak u EU upriličen u noći na 1. maj 2004. godine.

Najteža oblast, poljoprivreda, ostavljena je za kraj<\B>

Još u septembru 1989. godine, Varšava je potpisala sa tada Evropskom zajednicom sporazum o trgovinskoj i privrednoj saradnji a 25. maja 1990. podnela je zahtev za pridruživanje. Prelazni trgovinski sporazum stupio je na snagu 1. marta 1992. godine, a ceo sporazum o pridruživanju 1. februara 1994. godine. Uskoro je i šef poljske diplomatije Andžej Olehovski podneo formalni zahtev za članstvo u EU, za šta je vlada imala jednoglasnu podršku svih poslanika Sejma, donjeg doma parlamenta.

Time je započet proces u kome je u prvoj etapi, od aprila 1998. do novembra 1999. godine obavljan tzv. skrining, pregled nacionalnih zakona i propisa i procena koliko su u skladu sa legislativom EU. Iz skrininga su od 31 poglavlja za pregovore izuzeta dva - Institucije i Ostalo.

Do decembra 2002. i samita u Kopnehagenu zatvorena su sva poglavlja, nakon čega su krenuli pregovori - direktno izmedju ekseperata i pregovaračkih timova, ili putem pismenih razjašnjenja. Evropska komisija podnosila je izveštaje o napretku Poljske i ostalih kandidata, i dokle su stigli sa ispunjavanjem političkih i ekonomskih kriterijuma iz Kopenhagena.

Najkomplikovanija poglavlja, gde je Varšavi bilo najbitine da brani svoje interese - Poljoprivreda, Politika konkurencije i Finansije i budžet ostavljeni za kraj, za finalnih pet rundi pregovora u novom sastavu i po novoj formuli gde su Poljsku zastupali članovi vlade a EU zvaničnici predsedavajuće zemlje i Evropske komisije.

Preuzimanje evropske legislative, uredbi, propisa, smernica i uskladjivanje zakona je za Poljsku, kao i za ostale kandidate, bio ključni deo pristupnog procesa. Poljska je imala i blagu prednost u odnosu na Češku jer ni u vreme komunista nije baš sve bilo podržavljeno, a inače je Poljska u tranziciju krenula znatno odvažnije nego Češka Vaclava Klausa.

U Poljskoj je jednu od ključnih uloga imao ministar finansija Lešek Balkcerovič sa svojim šok terapijama i reformama, kojima je još od prvih dana tranzicije postavo mnoge bitne parametre tržišne privrede u zemlji.

Vrlo važne za evrointegraciju Poljske bile su i radikalne reforme vlade desnice premijera Ježija Buzeka na prelomu stoleća - penzijska, zdravstvena, teritorijalne samouprave i obrazovanja. Hrabrost Buzeka, bez presedana medju liderima "nove Evrope" kad su u pitanju reforme,

višestruko se isplatila. Sa distance od tri godine, Poljaci su uvideli značaj reformi, pa su na prvim izborima za Evropski parlament 2004. godine najviše glasova dali upravo Buzeka.

Poljski lideri a i sami Poljaci imali su, stiče se utisak, racionalniji pristup Evropskoj uniji od nekih drugih novih članica, pre svega veću svest da većinu tih reformi ionako moraju da sprovedu, zbog sebe samih.

Veliki Poljak Evropljanin - papa Jovan Pavle II<\B>

Za razliku od čeških komunista koji i danas odbijaju i EU i NATO, poljski komunisti su se još na početku tranzicije tranformisali u postkomuniste i stvorili Savez demokratske levice koji nije bio kočnica već motor evrointegracije. Istovremeno, partije desnice koje su bile za pristupanje Evropskoj Uniji imale su i vrhunski moralni autoritet na koji su mogli da se pozovu - voljenog papu Jovana Pavla II koji je svojevremeno izjavio "Evropi je potrebna Poljska. Poljskoj je potrebna Evropa.``

Ta parola je bila efektna u neutralisanju antagonizma prema EU u redovima jednog dela klera i nekih partija poput ultrakatoličke nacionalističke Lige poljskih porodica.

Važan potez u kampanji pred referendum o ulasku Poljske u EU, koji je održan 7. i 8. juna 2003. godine, bila je i pažnja posvećena starijim generacijama, onima koji su mogli da se osećaju kao gubitnici tranzicije. Za njih je smišljena parola "ako tebe ne interesuje, idi glasaj za svoje unuke". Iako je bilo bojazni da odziv birača neće biti dovoljan da se predje neophodni prag od 50 odsto birača, i stariji su izašli na birališta u jednakoj meri kao ostale generacije, tako da je izlaznost dostigla 58 odsto.

Na tom referendumu 77 odsto Poljaka koji su izašli na birališta kazalo je "da" Evropi, dok je protiv bilo 22 odsto.

U pristupnom procesu podrška Poljaka evrointegraciji je varirala. Prvobitni evroentuzijazam u prvim godinama tranzicije sa podrškom od 80 odsto, kasnije je pao na jedva 50 odsto u finišu pregovora 2002. godine.

Sociolozi su medjutim primetili fenomen da je u Poljskoj, za razliku od drugih kandidatskih zemalja u regionu očiglednije raslojavanje na tri a ne samo dve kategorije odredjivanja gradjana i političara prema članstvu u EU.

Prva grupa, takozvani ,,evrooptimisti" su u članstvu Poljske u EU videli priliku da se modernizuje zemlja i sustigne stara Evropa. Njihova vizija Evrope najčešće je nadnacionalna, federalna Evropa i članstvo su zagovarali što hitnije.

Druga grupa, "evrorealisti", kategorija koje nema u susednoj Češkoj, naglasak stavlja na zajedničke vrednosti Poljske i EU, izmedju ostalog i na hrišćanske korene evropske civilizacije. Oni, medjutim, ne vide samo prednosti već i mane i štetne procese koje sobom nosi evropska integracija. U krajnjoj liniji, smatraju evrorealisti, koristi će svakako prevagnuti, mada insistiraju da Poljska aktivno kreira politike Unije.

U ovu grupu je spadao i poginuli predsednik Poljske Leh Kačinjski mada su ga često pogrešno svrstavali u evroskeptike. Evrorealisti vide Evropu kao slabo centralizovanu saradnju nacionalnih država, a Lisabonski sporazum kao krajnju tačku preko koje ne treba ići dalje u stapanje nacionalnih država.

Najveća briga evrorealista je bilo pitanje da li je Poljska spremna da izdrži evropsku konkurenciju, da li će ljudi i preduzeća iskoristiti šanse koje im ujedinjena Evropa nudi. Zalagali su se za sporiji ulazak, tek kada se u pregovorima za Poljsku izdejstvuje što više povlastica i kada bude jasno da će koristi prevagnuti nad troškovima i štetom.

Treća kategorija su evroskeptici koji kritikuju Evropsku uniju jer će im navodno uništiti tradicionalne konzervativne vrednosti, narediti da prizna brakove homoseksualaca, dozvoliti veštačke prekide trudnoće a poljsku privredu pretvoriće u bazu jeftinih sirovina za EU i rezervoar jeftine radne snage. Oni nisu imali presudan uticaj jer su ušli u vladu tek 2006. godine, nakon ulaska Poljske u Evropsku uniju.

U žestoke evroskeptike spadali su svojevremeno i populisti iz Samoodbrane, mada su se oni nakon ulaska u vladu preobukli u evrooptimiste, posebno njihov lider Adnžej Leper, vicepremijer i ministar poljoprivrede, koji je seljacima mogao da deli evropske subvencije.

Ultrakatolički nacionalisti su bili i ostali evroskeptici, mada oni imali realnu moć da naruše pristupne pregovore. Najveći strah medju Poljacima kada je u pitanju članstvo u EU, odnosio se na to kako će proći njihova poljoprivreda - to je bio razlog bojazni medju 67 odsto nacije.

Sve do kraja pristupnih razgovora, ne više od 11 odsto Poljaka je verovalo da će članstvo doneti više koristi zemlji, dok je izmedju 40 i 60 odsto verovalo da će više koristi imati Unija. Većina od 56 odsto se plašila da Poljska neće uspeti da iskoristi sredstva iz fondova i da će više davati u evropsku kasu nego što dobija.

Ipak, u septembru 2003. Godine već je 47 odsto Poljaka s optimizmom tvrdilo da Evropska unija donosi Poljskoj više koristi nego štete. Kao najdelotvorniji argument pokazalo se to da Poljska, bez obzira na cenu koju će za to platiti, dobija jedinstvenu priliku da uz pomoć Unije sustigne decenijsko kašnjenje za zemljama razvijenog Zapada.

Neto zarada Poljske na članstvu 20 milijardi<\B>

Na Uniji smo zaradili 20 milijardi evra, objavili su ovog februara poljski dnevni listovi. "Poljska u budžet unije plaća u ovom trenutku 3,2 milijarde evra godišnje. Transferi iz EU iznosili su prošle godine 9,2 milijarde evra, što nam daje neto dobit u 2009. godini od šest milijardi evra. Od ulaska u EU maja 2004. godine u plusu smo oko 20 milijardi evra", saopštio je Tomaš Robačinjski iz poljskog Ministarstva finansija.

Proširenje je donelo blagodeti svim zemljama koje su ušle u EU. Pored političke stabilnosti pre svega pad nezaposlenosti sa nekadašnjih dvocifrenih brojki, mada je nezaposlenost kasnije porasla zbog svetske ekonomske krize. Prosek nezaposlenosti u novim članicama, na petu godišnju pridruživanja, bio je oko 7,7 odsto, što je približno stopi nezaposlenosti u celoj EU.

Prihodi po glavi stanovnika u novim članicama porasli su sa 40 odsto pred ulazak u EU na oko 53 odsto evropskog proseka, a nove članice zabeležile su i povećan privredni rast sa 3,5 odsto na 5,5 odsto u periodu izmedju 2004. i 2008. godine.

Poljska je u kriznoj 2009. godini uspela kao jedina u celoj EU da izbegne recesiju i ostala je oaza sa privrednim rastom od 1,7 odsto. Prošla je bolje od suseda zahvaljujući mudrosti da se ne orijentiše na samo jednu granu - automobilsku industriju, kao što su to učinile Češka i Slovačka.

Koristan faktor je bilo i to što u Poljskoj postoji znatna domaća potrošnja i što nije izvoz orijentisan samo na EU. "Poljska se izdvaja iz regiona", rekao je ovog proleća prvi čovek Medjunarodnog monetarnog fonda Dominik Stros-Kan. "Dugoročni proces izgradnje institucija u procesu pristupanja EU pomogao je da se kreira odgovorna ekonomska politika. Poslednjih godina to je pomoglo da Poljska izbegne preterivanja kakva znamo iz mnogih drugih zemalja, gde su ubrzani bum kredita i veliki deficit platnog bilansa pogoršali problem inostranog zaduženja", kazao je Stros-Kan u Varšavi.

Šef MMF-a pohvalno je ocenio odluku Poljske da odloži prelazak na evro ali je upozorio i Poljsku i druge nove članice da bi ulazak u evrozonu trebalo za njih da ostane prioritet.

"Plan poljske vlade da odloži prelazak na evro u ovom trenutku je ispravan.

Elastičnost kursa bila je povoljna za Poljsku i pomogla da apsorbuje neželjene efekte pogoršavanja konjunkture. Ipak, Poljska bi trebalo da zadrži cilj da predje na evro. Ulazak u evrozonu ubrzava proces istinske konvergencije i popravlja finansijsku stabilnost", kazao je Dominik Stros-Kan.

Iako Poljska nije zapala u recesiju, svetska ekonomska kriza ipak je smanjila kupovnu moć Poljaka prošle godine za 1,5 odsto. Prema istraživanju GfK Polonija, svota koju prosečni poljski "gospodin Kovalski" može da utroši u radnjama iznosi 39,7 odsto od proseka u Evropskoj uniji. Najveću kupovnu moć imaju žitelji Luksemburga koji su u radnjama mogli od svojih primanja da potroše 50.800 evra godišnje, dok je prosek EU 11.700 evra.

I u kupovnoj moći pokazuje sa da ni bogate evrodotacije ne uspevaju da izravnaju razliku izmedju siromašnog istoka zemlje, takozvane "Poljske B" i bogatije centralne i zapadne "Poljske A". Dok najveću kupovnu moć imaju Varšavljani, kojima za šoping ostaje godišnje 7.800 evra, najplići dzep imaju žitelji Potkarpatskog vojvodstva na jugoistoku kojima za troškove ostaje 3.012 evra. To je ipak dva puta više nego što sebi mogu da priušte najsiromašniji u Evropi - žitelji Moldavije, kojima ostaje samo 1.220 evra godišnje.

Kada danas u raznim anketama pitaju Poljake koji je dogadjaj bio najvažniji u savremenoj poratnoj istoriji, 64 odsto će spremno reći da je to bio ulazak u EU. U trenutku ulaska Poljske u Uniju, takav značaj je tom dogadjaju pridavalo tek 45 odsto Poljaka.

Obaranje totalitarnog komunističkog režima, koje je realno bio značajniji dogadjaj, navodi tek 30 odsto Poljaka. I poljski seljak, čiji su interesi zadali najviše glavobolje u pristupnim pregovorima i Varšavi i Briselu, sada ima poverenje u Uniju. Pre 10 godina tek svaki četvrti poljski poljoprivrednik je smatrao da će mu Unija doneti nesto dobro.

Podrška EU u seoskim sredinama kretala se oko 66 odsto, a nakon prvih isplata dotacija, podrška je porasla na 70 odsto. Samo na osnovu posedovanja zemlje, poljski poljoprivrednici dobili su prošle godine od EU 3,15 milijarde evra. Dok je pre 2004. U Poljskoj bilo svega 10 odsto poljoprivrednih gazdinstava koje povećavaju svoj imetak i modernizuju se, sada ih je do 20 odsto. Prema poslednjim anketama, svaki drugi poljoprivrednik u Poljskoj veruje da im je EU donela napredak.

Daša Pavlović, dopisnik Bete<\I>